Теоријска основа је теорија „агломерације“. Флокуланти првенствено функционишу тако што приближавају позитивно (или негативно) наелектрисане групе и негативно (или позитивно) наелектрисане, тешко-одвојиве-честице у води, смањујући њихов потенцијал и доводећи их у нестабилно стање. Њихова својства агрегације затим узрокују агрегацију ових честица, омогућавајући им да се одвоје физичким или хемијским методама.
Средства која се користе за постизање ове сврхе генерално се називају флокуланти. Флокуланти се углавном користе у водоснабдевању и пречишћавању отпадних вода.
Постоји много типова флокуланата, у распону од мале-молекуларне-тежине до високе-молекуларне-тежине, од једнокомпонентних-компонентних до композитних типова. Општи тренд је ка јефтиним, практичним, не-отровним и високо ефикасним производима. Неоргански флокуланти су јефтини, али могу имати штетне ефекте на здравље људи и животну средину. Органски полимерни флокуланти, иако захтевају мање дозе, производе мање шљама, поседују јаке способности флокулације, лако се одвајају и ефикасно уклањају уље и суспендоване материје, имају заостале мономере са тератогеним, канцерогеним и мутагеним ефектима, чиме се ограничава њихова примена. Микробни флокуланти, због недостатка секундарног загађења и лакоће употребе, показују обећавајуће изгледе за примену. Микробни флокуланти могу заменити или делимично заменити традиционалне неорганске и синтетичке органске полимерне флокуланте у будућности. Истраживање и примена микробних флокуланата су у раној фази, а њихове карактеристике и предности представљају широку перспективу за развој технологије пречишћавања воде.
