Хемикалије за третман воде су разноврсне и могу се широко категорисати на основу њихових функционалних карактеристика. Прво, ту су флокуланти и коагуланти. Ове хемикалије изазивају агрегацију сићушних суспендованих честица и колоидних супстанци у води, формирајући веће грудве, убрзавајући седиментацију или флотацију и постижући одвајање чврсте-течности. Уобичајени флокуланти укључују полиалуминијум хлорид, алуминијум сулфат и полифери сулфат, који се широко користе у третману воде и ефикасно уклањају суспендоване чврсте материје, органске материје и неке јоне тешких метала. На пример, када се третира кућна канализација, полиалуминијум хлорид се обично додаје у дози од 10-50 мг/Л, што може значајно смањити замућеност канализације и значајно побољшати квалитет ефлуента. Друго, постоје дезинфекциона средства која се користе за убијање бактерија, вируса и других микроорганизама у води, обезбеђујући сигурност воде. Уобичајена средства за дезинфекцију укључују хлор, хлор диоксид, озон и натријум хипохлорит.
Хлор је традиционално дезинфекционо средство са релативно ниском ценом, али током употребе производи неке нуспроизводе дезинфекције, што представља одређене потенцијалне ризике по људско здравље. Хлор диоксид има јака оксидациона својства, одличан дезинфекциони ефекат и не производи канцерогене халогенизоване угљоводонике, што је довело до његове све шире употребе последњих година. Дезинфекција озоном нуди предности као што су висока ефикасност, брзина и без остатака, али су улагања у опрему и оперативни трошкови већи. Следе инхибитори каменца и инхибитори корозије. У индустријском третману циркулишуће воде, јони калцијума и магнезијума у води лако формирају каменац, који се лепи за површине опреме, утичући на ефикасност преноса топлоте и век трајања, а такође и кородирају металну опрему. Инхибитори каменца спречавају стварање каменца, док инхибитори корозије успоравају брзину корозије металне опреме. Уобичајени инхибитори каменца укључују органофосфате и поликарбоксилне киселине, док инхибитори корозије укључују хромате и соли цинка (иако се хромати постепено мање користе због њихове високе токсичности).
Поред тога, постоје пХ регулатори за регулисање киселости или алкалности воде до одговарајућег опсега третмана; и редукциони агенси за уклањање оксидационих супстанци из воде. Приликом одабира хемикалија за третман воде, неопходно је свеобухватно размотрити факторе као што су карактеристике квалитета воде, захтеви процеса третмана, трошкови и захтеви за заштиту животне средине. На пример, за воду високе тврдоће треба изабрати високо ефикасне инхибиторе каменца; за воду за пиће са строгим захтевима о микробиолошким показатељима треба изабрати безбедна и поуздана дезинфекциона средства. У међувремену, са све строжим захтевима заштите животне средине, зелене, еколошки прихватљиве и ефикасне хемикалије за пречишћавање воде постаће будући тренд развоја.
